Na Putu Večnosti

Iz srca zahladnela,
Reči ću tražiti,
Koje nešto mi znače;
Ali avaj, u srcu,
Svaka pesma je zamrla,
Jer mrtvilo, steže,
I večnost doziva jače.

Sve radosti beže,
Iz srca moja, oh žalosti!
Beže k'o izbeglice,
Ili lutalice,
Na putu ka večnosti.

I šta nam ostaje samo?
Sve što je značilo, imalo važnosti,
Sve je zamrlo, u nekom grobu tamo,
Zamrlo, na putu ka večnosti.

Kerovi

Zarežaću ponovo,
Jer samo to znam;
Napisati opet jedno slovo,
U ovaj tren ja,
Spokojan i sam.

K'o ker seoski, ja,
Ljutit od čaše prelivene,
Zalajuću, još jednom,
S' očima k'o krv,
Od gorčine crvene.

Jeste, ja sam pseto,
Lajem ali ne ujedam,
Već samo rimu plitku,
Gnevno zabadam.

Lajao bi, al' nemam
ni snage, ni volje,
Povijam glavu,
K'o smrznuto pseto,
Jer ne znam za bolje.

A možda i kerovima,
Treba,
Tople ruke, nežnosti pune,
Da kera zagrle,
Kad vetar samotni,
Iz srca dune.

A mi kerovi, i ne znamo za bolje,
Rasli u blatu, svezani na lancu,
Pa na ljubav, sa oštrim lavežom,
Obraćamo se k'o strancu.

I mi kerovi, urlamo noću,
Jer i nama,
Ponekada treba,
Jedno srce,
Da nas greje,
K'o Sunce što greje,
Sred neba.

Ali avaj, nama ostaje samo
noć i Mesec jade da nosi,
A snovi ostaše negde tamo,
Skriveni u nečijoj kosi.

I svaka ta ljubav,
Laž je, prevara!
Obučena u nežnosti,
Laž znana svima,
I svaka boli,
Preko srca,
K'o kera razjarena,
Preko leđa batina.

I tako kerovi,
Od batine beže,
U studen srca svoga,
Odakle cvile,
I gorko reže,
Na prolaznika svakoga.

Dubina

U dubini sebe,
Gde dečak sniva,
Praznina duboka,
Jadna i siva,
Diže se, visoka.
I mir novi, mučni,
Donosi dare,
I ubija krik bučni,
Gde su nade pale.

Dubina, poput mora,
Što guta glase,
Vetrova sa gora,
I svoje prostire talase,
Duž duše moje,
Spira sve muke,
Sve jade i boje.

U dubini toj, leži skriven,
Dubok i mučan spokoj,
I poneki, sramljivo otkriven,
Žal po koj'.

Dubino duše,
More moga jada,
Grobe osmeha,
Hoćeš li ti sada,
Biti moje sklonište i uteha?

Ili si samo,
Dubinina gusta?
Al' možda je tako lakše,
Ili slađe,
Dubina mora, prokleto je pusta,
Gde k'o u grobu,
Leže,
Potonule, sve moje lađe.

Starici

Dobra moja,
Starice,
Grdna je muka tvoja,
I težak tvoj život,
Moja mučenice.

Svi su te staru,
Lomili i tukli,
I ljudi i težak rad,
Tvoji dani već su mukli,
I što ti osta sad?

Godine su teške gazile,
Tebe i tvoje biće,
Radila si do kasno u noć,
A ustajala s' prvom zorom,
Što sviće.

Dobra moja starice,
U radu teškom,
Prođoše tvoja leta,
Al' pričaš mi,
S' tužanim smeškom,
Dok ti srce steže seta.

Težak ti je glas,
Leđa tvoja savijena,
Sediš u gledaš u nas,
I zboriš kakva su,
Bila vremena.

Seda je tvoja kosa,
I umorna dva oka,
Iznad tvojega nosa,
Suzna i duboka.

Sad te staru,
Niko ne treba i neće,
I ti osta sama,
S' jadom što na srce,
Tvoje staro sleće.

Tanke ruke tvoje,
Slabe od rada beše,
One milovaše kose moje,
I mene grleše.

Pričaš mi priču,
Svoga života,
Kako na te, vikaše i viču,
Bez imalo stida,
I glas tvoj slabi,
Kašalj mučni prekida.

I opet pod stare dane,
Ti ne znaš za odmor i hlad,
Već s' mukom svakom,
Težak obavljaš rad,
S' leđima savijenim i štapom.

Slaba si stara moja,
Al' muk tebe prođe,
Samo kada kćer tvoja,
S' unukom dođe.

Lice tvoje tada,
K'o Sunce grije,
I ruka tvoja stara,
Tvoje drage mije.

I unuku dok te sluša,
Tebe i tvoju muku,
Suza da kane se kuša,
Al' krije je pod ruku.

Al' sada dok piše,
Suza lije,
Poput kakve kiše,
Samo teče,
I lice mi mije.

I kažeš možda nećeš,
I ti još dugo nama,
Al' drago mi je jer ste došli,
Da vas vidim,
I ne budem sama.

Budite dobri, zravi,
I slušajte mati,
Jer i ona je mučenica,
Ko i ja,
I za vas radi i pati.

Ostaj mi dobro starice,
Mnogo toga si nam dala,
A tebi evo, pesma ova,
I suza moja što je pala.

Suznim mastilom iz očiju,
Pišem pesmu ali bije me muk,
Ostaj mi ti samo dobro,
Voli te tvoj unuk.

Mirno Je

Mirno je,
U mislima mojim nema jada,
Ništa u njima ne sneva,
Sve je tako mirno sada,
Te i jad svaki drema.

Mirno je.
Ni ljubavi ni samotni dani,
Ovi bedni moji,
Ni život gde sam pao lani,
Više ne postoji.

Mirno je.
I ta dva oko što me muče,
I pogled što pada na nas,
Sve je to umrlo juče,
A mir ostao danas.

Mirno je.
Ne mogu čuti vrisak,
Svoje duše željne dodira jedna,
Svugde mir, nigde ni pisak,
Ni trag jada života bedna.

Mirno je.
Misli su mirne poput vode,
Što nosi jezero duboko,
Nikakav jad mehure u srcu ne bode,
I suza nema moje oko.

Mirno je.
Tako mirno da me plaši,
U srcu mi ni radost ni hir,
I užasnu samoću što nose jadi naši,
Zamenio je k'o iz groba spokojan mir.