Bez Boje

Nečije tuđe nebo, nečije boje,
Nečije Sunce, al' moje ne;
Ta nikog nema da čuje krike moje,
I od jada oslobodi me.

Nečije drveće i njegovo lišće,
Nečiji tamo snovi u boji,
Gle, trepere k'o cveće.
Nečiji, al nikada moji.

Putevi tuđi, al' moji ne,
I kuće stare;
Oh kako rane bole me,
K'o krvava krila ptice pale.

Ovo je nečiji svet, al' ne moj,
U svetu se ovom boja sliva,
A sve što imam je svet svoj,
Samo prazni snovi i samoća siva.

I plakao bi sade,
Ali bojim se, videće neko,
Zato pišem reči ove, bez srca i nade,
Za moje boje, tamo daleko.

I međ' ovim tuđim ljudima,
Moja dva oka suze,
Jer boli me ova rana na grudima,
I svaka boja što je život uze.

I kada vidite lice,
Nasmejano moje,
Znajte da letele bi iz oka 'tice,
Jer boli, tako boli, život bez boje.