Ludak

Pod oblacima sivim,
Sedim ovde s' mirom svojim,
Dok se nebu i prirodi divim,
A ipak sam, tako sam, postojim.

Pod nebom prazni',
U samoći mislim ja,
Kako boli taj život lažni,
I da li je ova tuga sve što srce zna.

Ko zemlja ispucala,
Mrem ja bez svoje kiše,
Da rekli bi budala!
Al' skoro da ne marim više.

Ja imam svoj mir,
I sem njega ništa,
Nepoznat mi je ljubavi pir,
K'o slepcu lepota ognjišta.

Ah, evo je kiša,
Al' ne boli, ne boli me ljubav ta.
Ljubav, ha! Uspomena tiša,
Ne boli me svoja već ljubav sveta sva.

Ta šta je, recite vi meni,
Znate li ljubav šta je,
Recite mi o noći ovoj punoj seni,
Koliko uzima a koliko daje?

Pa naravno da ne znate, mali ljudi,
Vi znate samo strast i zanos njen,
I svu grozotu što nagon mračni budi,
Ne ne umem tako, bolje je biti usamljen.

Ta ako ljubav nije smeh,
I suze i plać dvoje,
Recite mi šta je greh,
I ljubav što je?

Strasti, požuda, Eros i Afrodita?!
Nemojte mi to govoriti,
Duša mi je tih laži sita!
Dalje! Ili ću i vas s' njima rasporiti!

Bunca, blebeće,
Kažu ludak, budala,
Da, ali taj ludak kožurinu svoju izvrće,
Ali avaj kada ne razumeju srca mala.

Kada smeje se, kažu prostak,
Jer su reči moje plitke tada,
A kada plače i reži, onda ludak,
Koji zbog svog ludila strada.

Pogledajte me, ta ja sam jadan,
Mene, tako mala i bedna,
Muči me ovaj život gadan,
Ja sam k'o ispucala zemlja, kiše svoje žedna.

Oh ja sam tako mali, sanjar bez sna,
Ludak, da ludak srca čista,
Što sniva daleko od zla,
I sem tog srca luda, ja nemam ništa.

Mrtav, da, mrtve volim same,
Evo muve spopadaju moju lešinu,
Oh, gledajte, prostaka i ludaka moje dame,
On je izvrnuo svoju kožurinu!