Mrtvo More

Mrtvo more moj pogled mami,
Dok ga noć grli,
I ostasmo poput zvezda daleki i sami,
Dok nam duša u život hrli.

Oh, ti mrtvo more,
Tvoji valovi doneše mi uspomene,
Gledao bi tvoja krasa do zore,
Al' uspomene se kupe i pene.

I sapću valovi tvoji,
Reči davno izgovorene,
To su bili snovi moji,
Evo vraćaju se opet da budu kraj mene.

Dolaze valovi da utope,
Sve sto je bilo, ili možda mene,
Ali ne mogu suze u oku da se nakupe,
Ne, ni jedna ne može da krene.

Ali dolaze uspomene,
I valovi sapću reči davne,
Dođoše da udave mene,
Reči ljubavi neslavne.

O mrtvo more, slušao bi sapat tvoj,
I u ovoj najcrnjoj noći,
Jesi li ti put moj,
Kojim ja moram poći?

Ti nosis suze,
Hiljadu i hiljadu njih,
Ti znaš šta nam život uze,
I poznaješ patnju nas svih.

Tebe čine suze mrtih,
Ta tako si poput suza, bezgrešno i čisto,
Utopi me, dalje od njih,
I pruži mi svoje blaženstvo bistro.

Odvedi me dalje u svoje dubine,
Srce od mehura boli to,
Utopi me u suzama mrtvih i svoje Tmine,
Srce moje da ne pozna ovo zlo.

Prelepe dubine, uzmite me k' sebi,
Odvedite me dalje od života bolesna,
Mrtvo more, predajem se tebi,
Boli me ova rana užasna.

I šapći samo uspomene, vrati ih ti meni,
Neka plutaju u noći ovoj na površini,
Dok se uspomena vije i peni,
Uzmi me u dubine svoje pa da mremo zagrljeni.

Daj mi da okusim suza tvojih,
Iz dubina najhladniji'
Spasi me usamljenosti i muka mojih,
Koji nosi ovaj život najjadniji.