Pisma

Danas je naišao pogled slučajni,
Na pisma zarobljena u večnosti,
To beše laži i snovi davni,
Zanosa i ludosti.

Setih se pisma i reči,
Svih misli o nežnosti,
I snu o anđelu što rane leči,
Svojim poljupcem mrtvim bez strasti.

Oh te nežne reči,
Slatke reči melem na moje rane,
Davaše mi snagu što leči,
Kada spoznah ja svoje najcrnje dane.

Ah te slatke reči nežnosti neizmerne,
Pisaše ta ruka njena,
Te reči padoše poput kiše na mene,
Ali avaj, sve je sada samo uspomena.

Ja grob hladni grlim,
I lik što u njemu spi,
I njemu tako težim i hrlim,
I težim nekome a to nisi ti.

Nađoh sva pisma, snivaju u večnosti spaljena,
I reči nežne, lažne i lepe,
Od kojih osta samo rana oguljena,
Dok se sećanja u meni roje i lete.

Toliko uspomena, toliko nadanja,
Toliko lepi' reči njeni',
Toliko strasti i stradanja,
Samo to ona dade meni.

Bezbrojno mnogo volim te na moje srce padoše,
Al' srce beše hladno k'o da je od kamena,
I reči nežne ja nikada ne rekaše;
Već ih stresoh kao prljavštinu sa ramena.

A tiha voda kamen roni kažu,
Srušiše reči kamen sa srca,
Ali lažu, lažu, kako samo lažu!
Pa se srce sada steže i grca.

Oh gomila laži na omekšalom srcu mojemu,
Sve laži i reči sreće otrovaše me,
Pa sada znam samo tugu i senu,
U grobu života što zove me.

Grobe života, sreće i lažne ljubavi,
Strasti, požude i razvrata,
Neka tišina tvoja reči ove udavi,
I nikda im ne otvaraj svoja vrata.