Poslednji Dan Pijanstva

Pišem reči ove,
Za prošle dane,
Za sa mnom pijani drugove,
I za naše rane.

Sećam se k'o juče,
Kako čaša crvena,
Naše muke tuče,
I s' leđa skida tešla bremena.

I ne, ne ponosim se rečima,
Koje ću sada reći;
Još manje ponosim se delima,
Što ubiše jad najveći.

Poslednji dan pijanstva moj,
Beše ne tako davno,
Sećam se svega što bi na zgodi toj,
I dok pišem osećam se sramno.

Došao sam tužno,
S' licem savijeni',
Samo ćutao sam ružno,
K'o pas prebijeni.

I smejaše se i vreva to bi,
A ja ćutao sam i ne rekoh puno,
U mračnoj sobi gde sedosmo mi,
Sve dok čašu gorku u usta nisam sun'o.

Sipaj mi druže jednu čašu,
Otrova toga bela,
Nek' ona udavi muku našu,
Što je nose prostranstva cela.

I čašica ta beše duboka vrlo,
I u njoj otrov grožđani,
Hitro i bez muke skliznu mi niz grlo,
I ja osetih njegov ukus slađani.

Čaša jedna, druga, treća,
Sve tako brzo u taj dan,
Svaka nova teža je i veća,
Valjda zato jer sam pijan.

Evo ti druže čaša puna ljutine,
I pij druže, zašto se nećeš,
Znaš i sam njene gorčine,
Pa nije da se s njom prvi put srećeš.

Pij, pa nije teško,
Beli otrov, vino grožđano,
Jezik steže gorko,
Ali zato opija slađano.

Čašice mala,
U tebe se vino i šećer stopi,
Poljub još jedan dug bi li mi dala,
Moju muku i jad da utopi?

I opet ljubim usnice,
Od jeftina stakla,
Jedne pune vina čašice,
Ne bi li ona moj jad dotakla.

A dan napolju je rujan i vreo,
Sunce još plameno gori,
Al' izgleda sam tako hteo,
U mračnoj sobi pijanstvo s' jadom da se bori.

I ležim tako a čaša mi u ruci,
I soba mračna muti mi vid,
Smejem se k'o lud svojoj muci,
I ne znam šta je sram ni stid.

I druže moj pijani,
Ja pijan ne znam koja je bolja,
Svaka koja prođe poriv mračni mami,
Žena, puna laži k'o drolja.

I sve se one smeše,
I sve su mi jadne,
Al' pijanca mogu da teše,
Kad sve u vodu padne.

I pijano je tvoje oko,
I nemirno k'o i moje,
Al' misli zato idu duboko,
Čak i kad se nagoni roje.

Nemaju srca, a vole tamo,
Ista je svaka, pa ma koja,
Kako žive ne razumem samo;
Ta meni je i treznom svaka drolja.

I što kažemo pijani,
I trezni to znamo,
Naučili su nas samotni dani,
Da voleti bez srca, uteha je samo.

I u rečima ovim, oštrim i ružnim,
Što ih ču svak',
U mraku s' drugom tužnim,
Ja dočekah mrak.

I razgovor naš prekinu tad,
Pijana i slobodna, k'o što i biva,
I pozvah je u postelju da mi utoli glad,
I rečima praznim i beznačajnim, jad celiva.

Vi ste pijani-reče,
Što pijete kad vam škodi?
I ljutito me sred srca zapeče,
Jer mrtvaku bez snova samo to i godi.

Ha, nećeš, nećeš!?
Idi dođavola i reči ne kaži,
Već samo leđa okreni,
Dalje od mene, puna si laži!

Ne ućutkuj me druže,
Pa znaš i sam, kad si pijanica,
I kad te muke ruže,
I ona bez srca i duše, u očima ti je carica.

I pusti me da im u lice kaljavo,
Satrem reči oštre i bez milosti,
I pljunem na sve što ljube prljavo,
Bez kajanja i žalosti!

Ne smej se, ne ućutkuj me,
Reći ću sve što mi je na duši,
Svaku ranu što boli me,
I svaki jad što me guši.

I ti bedni mali čoveče,
Šta me gledaš?
Zar ne vidiš da moja krv vrela teče?
Idi nasladi da se predaš!

Šta gledaš, šta znaš ti!?
Ništa sem laži i plitke naslade,
Komad oštra metala u lice glupo poslaću ti,
Svom snagom sada, da te više ne bude!

I tvoje lice laži puno,
Zgrči se od bola koji mu udar dade,
K'o da ti je studeni vetar u lice dun'o;
Smejah se na tren ali pokajah se tade.

Ućutkuješ me dobri druže moj,
Kažeš ćuti i pusti gnev;
I dalje ja se sećam svega na zgodi toj,
I zato pišem ovaj spev.

I reči oštre padoše na mene,
I moje srce poče da skače,
Oh kako bole uspomene,
Pokaja se ja gorko i samo što ne zaplače.

Kajem se druže, za reči oštre tu i tamo,
Ali me boli komad metala,
Što mu u lice bacih samo,
I što se smejah, k'o da je šala.

I žao mi je jer me ti pogleda preko,
I jer pijana budala uvredi tebe i tvoji gosti,
Ni sam se ne sećam šta sam pijan rek'o,
Molim te druže, kajem se, oprosti.

I legoh u postelju tvoju,
Budala pijana da spi,
Da ne gledaju sramotu moju;
Molim te, probudi me kad odu svi.

Probudiše me iz sna prazna,
I moje pijane, skoro suzne oči,
Ne dočeka oštra kazna,
U sred ovde lude noći.

Uz reč milu otprati me,
I opet iskreno ja izvinih se,
Oprosti mi za sve,
O tako gorko kajem se!

I telo pijano,
U postelju ću odvući,
Da me majka i otac ne vide samo,
Dok se pijan vraćam kući.

I nikada više neću,
Pa makar mi rekli reč grubu,
U čaši da tražim izlaz i sreću,
I u njoj da davim tugu.