Ptico

Ptica svoja krila dva,
Odlučno sprema za let,
Rešena da napusti zla sva,
I crni oronuli svet,
I svaku njegovu muku,
Da odbaci sreću i jad,
K'o stege što ga vuku,
U novi i dublji pad.

Krila svoja ti rašiti sade,
I napusti svu muku sveta,
Sve snove mrtve nade,
I svaki bol sto nane ti sudba kleta,
Ostavi na žemlji tamo gde je drveće,
Jer tebi, ptico sve što treba,
Je, ne jad na zemlju da sleće,
Već sva slava i visina neba.

Spoznala si ti 'tico silna,
Zemlju i sav njen muk,
Teba treba lepota neba divna,
Da seje tvoj gorki huk;
I raširi krila svoja,
U nebesa hrabro odleti,
U carstvo mrtvih boja,
Što ne zna svet kleti.

Međ' sivi' oblaka nema jada,
Nema ni zemaljskih boja,
Leti ptico sada,
Čeka te sudbina tvoja,
Što u oblacima leži,
I tvoj mučni spev,
Jer svaka ptica sto u neba beži,
Ljutito baca na zemlju svoj gnev.

I krik tvoj neka se prolama,
I nek im grozno para uši,
Granice neba i zemlje nek' zalama,
I dok sva sreća zemlje guši,
Ti nemoj stati sada,
Krik tvoj otužni oslobodi,
Pun žala i jada,
I poj u srce sreće zabodi!

A ti ptico, velika i krasna,
Nisi znala da i neba nose,
Svoga bola užasna,
Skrivena k'o jutarnje rose,
I da ti treba boja,
A ne samo neba siva,
Jer i ti si ptico moja,
Vična zemlji i živa.

I tvoj poj slama,
Sve boje ova sveta,
Jer istina to je sama,
I sudba tvoja kleta,
Što nećeš da te hrani zloba,
Jer tvoj glas joj je krah,
O ptico sleti u ova moja groba,
Gde nada spi razbijena u prah.

Zemaljske čari i boje,
Tvoje srce ne griju,
Već ga ruže k'o i moje,
I samo stežu i biju.
Ta pustila si svoja krila,
U nebesa siva,
I u sivilu njegovim ti si bila,
I ostala sama, kao što i biva.

Nisi k'o druge ptice,
I nisi volela zemlje crne,
I sva jada što nosi,
Al' vetar u nebeskim visinama dune,
I krila crna pokosi,
Nema više da se sanje,
Nema da se leti više,
Sve što postoji je zemlja i granje,
Il' grob da sluša tvoj poj tiše.