Starici

Dobra moja,
Starice,
Grdna je muka tvoja,
I težak tvoj život,
Moja mučenice.

Svi su te staru,
Lomili i tukli,
I ljudi i težak rad,
Tvoji dani već su mukli,
I što ti osta sad?

Godine su teške gazile,
Tebe i tvoje biće,
Radila si do kasno u noć,
A ustajala s' prvom zorom,
Što sviće.

Dobra moja starice,
U radu teškom,
Prođoše tvoja leta,
Al' pričaš mi,
S' tužanim smeškom,
Dok ti srce steže seta.

Težak ti je glas,
Leđa tvoja savijena,
Sediš u gledaš u nas,
I zboriš kakva su,
Bila vremena.

Seda je tvoja kosa,
I umorna dva oka,
Iznad tvojega nosa,
Suzna i duboka.

Sad te staru,
Niko ne treba i neće,
I ti osta sama,
S' jadom što na srce,
Tvoje staro sleće.

Tanke ruke tvoje,
Slabe od rada beše,
One milovaše kose moje,
I mene grleše.

Pričaš mi priču,
Svoga života,
Kako na te, vikaše i viču,
Bez imalo stida,
I glas tvoj slabi,
Kašalj mučni prekida.

I opet pod stare dane,
Ti ne znaš za odmor i hlad,
Već s' mukom svakom,
Težak obavljaš rad,
S' leđima savijenim i štapom.

Slaba si stara moja,
Al' muk tebe prođe,
Samo kada kćer tvoja,
S' unukom dođe.

Lice tvoje tada,
K'o Sunce grije,
I ruka tvoja stara,
Tvoje drage mije.

I unuku dok te sluša,
Tebe i tvoju muku,
Suza da kane se kuša,
Al' krije je pod ruku.

Al' sada dok piše,
Suza lije,
Poput kakve kiše,
Samo teče,
I lice mi mije.

I kažeš možda nećeš,
I ti još dugo nama,
Al' drago mi je jer ste došli,
Da vas vidim,
I ne budem sama.

Budite dobri, zravi,
I slušajte mati,
Jer i ona je mučenica,
Ko i ja,
I za vas radi i pati.

Ostaj mi dobro starice,
Mnogo toga si nam dala,
A tebi evo, pesma ova,
I suza moja što je pala.

Suznim mastilom iz očiju,
Pišem pesmu ali bije me muk,
Ostaj mi ti samo dobro,
Voli te tvoj unuk.