Tišina

Ostala je samo tišina,
U potoku života utihnulog,
Ostade mi samo prašina,
Jednog sna minulog.

Sav spokoj u životu,
Donese mi mučna praznina,
Sav bol i grozotu,
Potisnula je tišina.

Ostadoše samo snovi,
Mtrvi snovi znani od vajkada,
Hoće li mi ikada doći novi?
Nikada, nikada, nikada!

Zbogom snovi dečački,
Zamenio vas je bol i jecaj,
Strašan i ludački,
Jer spoznaste samotni očaj.

Ne, neću plakati,
Jer ne boli već samo steže,
Ta to su moji snovi sakati,
Koji umiru i beže.

Ne podnosim sreću ako nije moja,
Pa i sreća razletela se,
Poput jata ptica bez boja,
Poletela i srušila se.

I od leta 'tica sivi',
Ostala je samo buka krila,
Tako je mučno kada se ne živi,
I sni u zagrljaju mrtvila.

I sva sreća sveta dođe k' meni,
I iz sve snage udariše,
U noći prepunoj seni,
Mene udaviše.

Udaviše me osmesi,
Ljubavi sitne i male,
Sve radosti i gresi,
Reči sreće i šale.

I ostah ja sam,
I poznata mi duše dubina,
Sem nje još jedino znam,
Kako boli i steže tišina.