Tvoj Lik

S' prozora hiljadu očiju,
Zovu me u dan,
I sa zorom me miju,
Misli o tebi i rasteruju san.

I setim se sinoć,
Kako sam obraz svoj,
Priljubio uz staklo kad smo morali poć',
Samo da bi čuo glas tvoj.

I milovao sam stakla,
Nežno k'o da je obraz,
I misao iz glave nije se makla,
Da u tom staklu vidim tvoj odraz.

I od tvoga poja,
Zaigra mi srce kamena,
I sva gnev moja,
Dok sediš i smeješ se iza ramena.

Misli iz srca, nežane,
Padoše k'o ptice zbog reči,
Reči što zbore usane,
K'o da su bol, a ne lek da leči.

I od reči tvoji,
Srce se ohladi,
I zamru svi snovi moji,
Tamo gde bude se jadi.

I tako, misli utihnu,
I tebe u njima nema više,
Te ja opet spoznam ova groba dubinu,
Pa ruka bez srca piše.

I u noći opet,
Ja tražim tvoj lik,
Mome srcu krila za let,
I bola za novi krik.

I spazim na tren,
Kroz prozor lik drag,
I ja na tebe kivan i ogorčen,
Opet postajem nežan i blag.

I ušetaš u noći,
U razum ovaj ludi,
I kada u san želim poći,
Tvoj lik me iznova budi.