Uspomena Mrtvog Leta

Vratiše se uspomene,
Iznenada i tužno,
Dolaze opet da pohode mene,
I misli da mi kvare ružno.

Setih se prošloga leta,
I oka crna tvoji'
Od njih osta samo seta,
Da grli uspomena moji'.

Sećam se, reči što ih uspomene nose,
I oka dva crna tužana,
Pamtim oblik tvoje zlatne kose,
Dok ti padaše preko bujnih usana.

I uspomene probudi,
Slika tvojega stasa,
Srce okaljano poludi,
A grlo se steže bez glasa.

I uspomene poletoše k' meni,
Dok se oči stežaže,
Oka dva prepuna seni,
Suze ne pustiše.

I tvoje reči što srce mi miju,
Sada zaboravljene skoro,
Vraćaju se, udaraju i biju,
I sećaju da sam i ja vol'o.

I pamtim sve, i reči tvoji',
Nežni i obećanja,
To beše otrovi moji,
I koren mog očajanja.

Sećam se očiju,
Oka crna i puna jada,
Ta dva oka moje lice miju,
I zbog njih srce moje strada.

Sećam se kada oka dva pustiše suze,
Kada rekoh:"Ne"-odlučno;
Srce moje te tada kraj njega uze,
I prigrli svoj kraj mučno.

I plakala si i plakala,
Međ' zidova strana,
Ti si me tužno čekala,
Ti, moje spasenje i najdublja rana.

Rekoh ti jednom da si suviše živa,
I da mrtav živa ne može da voli,
Već mrtav može samo da sniva,
Dok ga svaka rana boli.

Ali izusti ti meni,
Divne laži u zanosu svom,
Da stojimo zagrljeni,
Zagrljeni mrtvilom.

Reči mrtve i nežnosti pune,
Mom srcu najdivniji poj,
Dođoše poput vetra što dune,
I doneše život i jad moj.

Taj jedan dan,
Srce moje za te zakucaše,
Java više ne beše san,
I ja po prvi put živeše.

Ali sreća ta kratka je veka,
K'o što su i ljubavi.
Uvek tamo neka muka čeka,
Bez milosti da je udavi.

I reči i pisma tvoja,
Kako trebaš me jako,
Otopiše srce od leda moje,
I ja snivah krišom u sebi tako.

Jer znao sam draga,
Slomiće me život tvoj,
Ostaću ja bez svoga blaga,
I vratiti se pod kamen svoj.

I hiljadu nežni' reči,
Nežno na me padoše,
K'o kiša što zemlju suvu leči;
I tako me utopiše.

Ali ja osta statua kamena,
A misli mi prepune tebe,
Kako snim zagrljan kraj tvoja ramena,
I kako te imam kraj sebe.

Misli nežne, o draga,
A reči tako hladne,
To je slika ljubavi naga,
Ljubavi jedne bedne i jadne.

I minulo leto u sebi nosi,
Sav moj bol i jad,
Da neko drugi ima prste u tvojoj kosi,
I usnicama tvojim hrani glad.

Srušiše se dva sveta,
Mrtva i živa,
Uspomena osta u srcu minulog leta,
Tako ružna i siva.

I dok usnice neljubljene,
Nekog ljube druga,
Ti opet kažeš da voliš samo mene,
Al' to je samo laž i tuga.

I zamrzeo sam lik tvoj,
Jer je baš ta tvoja ruka,
Otvorila ovaj prašnjavi grob moj,
Ovo leglo jada i muka.

I mrzeh te i želeh da patiš,
Kroz buduća vremena;
O kako nisi mogla da shvatiš,
Da te voli srce od kamena?

Zauvek, ha! Reči laži pune,
Ali nežne poput cveta,
I vetar ješenji snažno dune,
I skrši uspomene mrtvog leta.

I gorke uspomene,
U zemlju ukopavam,
Neka opet dođu po mene,
Da ih u hladnoći groba uspavam.

Hvala za život, sreću,
Pa makar taj jedan dan,
Ali ne treba mi, neću,
Još laži i jedan mučan san.

Srce od leda otopi,
Al' ga životom rani,
Sada jad čaša gorka ne može da utopi,
I u zagrljaju njenom prolaze mi dani.

Ne ljubih usana,
Ne mijah kose,
Ali zato dubina čaše mi je znana,
I sve čari što vina nose.

I u čaši ja htedo',
Da udavim muku i jad,
Oh, pogledaj me, moja bedo,
Samo me pogledaj sad!

Ja nisam čovek,
Ja ne živim, sem u taj jedan dan,
I ljubav beše samo otrov a ne lek,
Košmar kleti a ne san.

I poznala je ruku tvoju kvaka,
Groba što ga mije mrak gusti,
U njemu počiva lik mrtvaka,
Što srce crno u njega spusti.

I ostaše mučni dani,
I sreća i seta,
U grobu mračnom ukopani,
Pod uspomenom mrtvoga leta.