Zašto

Nek' reči najnežnije,
Noćas dođu meni,
I sa njima reči najružnije,
U noći punoj seni.

I reč svaka moja,
U nežnosti plovi,
Kao cvet prepun boja,
U zanos srca novi.

Al' ljubav ovo nije,
Reči blage zameniće ružne,
Jer jad izgleda opet bije,
I muči moje oči tužne.

Reci mi zašto kriješ,
Od ludaka oči svoje?
Nije valjda da ne smiješ,
Pogledati u mrtve oči moje?

I kada plamene oči,
K'o zrak pogledaju lice moje,
Srce ludo samo što ne iskoči,
Pa ja savijam pogled, jer tako je bolje.

Zašto tražim tvoj prizor,
Da zatreperi predamnom,
K'o ranjenik što kroz prozor,
Traži svoj spaljeni dom.

Opet taj pogled pogodi,
Mene i moju put,
Al' kao da mi ne godi,
Te gubim pogled u daljini ljut.

I opet stidljivo,
Preko tvoje kose,
Moj pogled pređe sramljivo,
K'o da ga drhtaji srca nose.

Sretnu se ta dva oka,
Sa mojim punim jada,
K'o grob duboka,
Ali brzo, rastave se tada.

Čekam lik tvoj jutrima,
I danima sparnim i punim kiše,
I nađem ga u večerima,
Još sada i nikada više!

Osamljeno lice čekam ja,
Lice nežno i bezgrešno dečije,
Ali plaši se srce da zna,
Da l' to lice ne celivaju usne nečije.

Zašto kriješ lice svoje,
U staklu priljubljena?
Zašto li dolaziš u misli moje,
Kao ljubav ili opomena?

Jesi li samo zanos mali,
Jednog tužnog ludaka,
Čiji su snovi u vodu pali,
K'o ptica ranjena svaka?

Znam gde živiš i gde snivaš,
Ali znaj srce je na mestu,
Te noći svake dok počivaš,
Ja koračam na tvoju cestu.

Toliko nežnosti mogu da dam,
Toliko bezgrešnih misli i želja,
Ali uzalud, ja ostajem sam,
Ludaka jednog ti ne bi htela.

Toliko nežnih pesmi mogu napisati,
Kako ljubim srce tvoje malo,
Al' ko će meni kazati,
Da li je ono otrovano?

I kada me ugledaš kako,
Reči proste i ružne delim o ženi,
K'o poslednji prostak lako,
Nađi mesta u srcu i pokloni ga meni.

Jer svaka ona u rečima,
Jeftina i laka,
Nevažna je u snovima,
U čistom srcu jednog mrtvaka.

I priznajem kao i uvek,
Da ću režati na ženu i život,
I da od žena i jada tražio sam lek,
U piću gorkom, k'o poslednji skot.

Ali znaj, misli moje su čiste,
I moje srce dečačko je neiskvareno,
U umu su sve k'o drolje bedne i iste;
Al' srce moje samo želi da bude voljeno.

Ovako je valjda i bolje,
Jer prvo, strah mi stoji,
A i iskreno nemam ni volje,
Jer srce se krho moje tebe boji.

Ne znaš kako je, grob ljubiti,
Sa ove strane sveta,
I zbog sreće nekoga ubiti;
Pa to je sudbina užasno kleta!

I ne znaš kako je to,
Kada na život režiš,
K'o da je neko zlo,
Pa k'o pseto u samoću bežiš.

I ne znaš kako je, kada je svaka žena,
Omržena i voljena k'o drolja samo u mislima,
Kao kakva gorka uspomena;
Znaj samo da ni jedna nije ljubljena.

I ne znaš užasnu samoću,
I put u smrt, koji me mori,
Ponajviše noću,
Al' nestaje u zori.

I tako da, ostaću,
K'o uvek po strani ja,
Iako pogleda zaželeću,
Gledaću gnevno, dok te neko uzima.

I proklinjaću i tebe,
I ceo svet ljubavi bez srca,
K'o ludak što ne zna za sebe,
Dok u postelji grca.

I opet vraćam se ja samoći,
Jer ne znam za bolje,
Vraćam se u ovoj noći,
K'o propali čovek u zagrljaj drolje.