Zidine Srca

Evo sedim opet bedno,
Za stolim ovim,
I trujem srce ljubavi žedno,
Bolom novim.
Ta šta mi je?
Reći ću samo tužno,
Da duša boli me,
Samo toliko, i ućutać' ću ružno.

Ni reč vam više reći,
Uzalud je sve to meni,
Opet će rana na duši poteći,
I crna krv moja početi da peni.
Oh neka peni, samo neka lije!
Tako boli ova moja muka,
Dok me samoća mije,
Da mi je samo jedan nežan dodir, tvojih ruka.

Samo jedan dodir tvoj,
U ovoj prokletoj ludnici,
Jedina svetlost o ovoj,
Mojoj grobnici.
Ali daleko su ljubavi,
To su sada daleke noći,
Sada duša može da se davi,
U patnji i samoći.

Pogledajte me!
Šta sam ja?
Ne osećam ni radosti, ni patnje ni bola,
Sve što znam je ova istina gola.

I ne osećam, ne, sada ništa skoro,
Ni ljubavi ni tuge,
Samo se sećam da sam i ja vol'o,
Jedne noći duge.

I evo, ništa, ništa!
Ta ja sam mrtav onda u svojoj samoći,
Dok sedim kraj svog ognjišta,
I pišem reči ove usred tihe noći.
Možda sam ja mrtav stvarno,
Ili su moje oči slepe,
Ne poznajem šta je više čarno,
I ne poznajem prizore lepe.

Ja ne vidim boja, među zidovima,
Samo žalosti i bola,
Boje tražim u snovima,
Ali me budi istina gola.
I poput biča fijukne,
I ošine po duši,
I duša nema samo jaukne,
I počinje da se guši.

Ni lepe reči,
Ni trun interesovanja,
Gde je ljubav da me leči,
O ovim hodnicima očajanja?

Vi kleti hodnici!
Prokle bili i vi,
I u srcu ovi zidovi,
Dođavola išli svi!

Ta znate vi šta su nežnosti,
Malo dodira lepa,
I ženske čednosti,
To su oči moje, za mene slepa.
Ali nema! Nema!
Ostaje samo san jedan,
Stidljivo da drema,
I da večno ostaje bedan.

A i nežnosti vaše,
Nagledao sam se,
Sada me, priznjem donekle i plaše,
O kako samo bojim se.
Video sam nežnosti,
I razvrata i strasti,
Da li to ljubav, te ludosti,
U naleti pošasti?

Naletite o naletite samo,
Na zidine moga srculenca,
Oštaće one vani tamo,
Kao mrlje od kamenca.

Jače, o jače samo udarite,
Bez milosti šibajte,
Iz sve snage vi zapnite,
I zidine porušite.

Da li je od leda scre il' tako bije,
Ne znam, ne razumem,
Suza skupi se u oku al' ne lije.
Plakao bi, ali ne umem.

I opet, od svih tih života,
Muka užasno mi je,
Sav taj greh, ludost, grozota!
Rasporiše snove moje kao prokleta Golgota!

Boli da, boli nekada!
Oko vrata i srca me steže,
Ali ne toliko kao sada,
Dok mi dok iz oka snovi beže.

Prokleti životi režite,
Ah, da rasecite kože moje,
I od mene samo bežite, bežite,
I pustite da kaplje krv crne boje.

Neka kaplje, eto je!
Neka lije kao suze moje duše,
Nela zidina suze lije,
Dok je ti životi razaraju i ruše.

Oh zidine srca, zidine duše,
Osećam vas, vaš jad i muku,
Osećam da vas kidaju i ruše,
Doriri njihova života i ruku.

Jeste li samo zid između mene,
I ludosti ovog sveta,
Da li ste zatvor srca koje vene,
Spas ili sudbina kleta?
Šta vam drago, to budite vi,
Šta ste ja to ne znam;
Grobnica života koji vri,
U kojoj ja mrem sam.

Mrem, o živote ja mrem,
Ta evo i suze kupe se,
Živeti, živeti ne smem,
O gledaj kako samo u očima roje se!

Ode suza niz obraz jedna,
Zarad života koji ne razumete,
Ode evo i još jedna mala i bedna,
Ah, ne, ne, ne možete to da razumete.

Živite, oh živite te živote male,
Svaki taj život je igla u srcu mom od mehura,
Gledajte polje sveća mojih snova i nade,
Dok kroz njih urla bura.

Zidovi srca, vrata svoja zatvorite,
Dalje od ove ludosti,
I nikada ih ne otvorite,
Vrata grobnice prošle mladosti.