Dubina

U dubini sebe,
Gde dečak sniva,
Praznina duboka,
Jadna i siva,
Diže se, visoka.
I mir novi, mučni,
Donosi dare,
I ubija krik bučni,
Gde su nade pale.

Dubina, poput mora,
Što guta glase,
Vetrova sa gora,
I svoje prostire talase,
Duž duše moje,
Spira sve muke,
Sve jade i boje.

U dubini toj, leži skriven,
Dubok i mučan spokoj,
I poneki, sramljivo otkriven,
Žal po koj'.

Dubino duše,
More moga jada,
Grobe osmeha,
Hoćeš li ti sada,
Biti moje sklonište i uteha?

Ili si samo,
Dubinina gusta?
Al' možda je tako lakše,
Ili slađe,
Dubina mora, prokleto je pusta,
Gde k'o u grobu,
Leže,
Potonule, sve moje lađe.

Starici

Dobra moja,
Starice,
Grdna je muka tvoja,
I težak tvoj život,
Moja mučenice.

Svi su te staru,
Lomili i tukli,
I ljudi i težak rad,
Tvoji dani već su mukli,
I što ti osta sad?

Godine su teške gazile,
Tebe i tvoje biće,
Radila si do kasno u noć,
A ustajala s' prvom zorom,
Što sviće.

Dobra moja starice,
U radu teškom,
Prođoše tvoja leta,
Al' pričaš mi,
S' tužanim smeškom,
Dok ti srce steže seta.

Težak ti je glas,
Leđa tvoja savijena,
Sediš u gledaš u nas,
I zboriš kakva su,
Bila vremena.

Seda je tvoja kosa,
I umorna dva oka,
Iznad tvojega nosa,
Suzna i duboka.

Sad te staru,
Niko ne treba i neće,
I ti osta sama,
S' jadom što na srce,
Tvoje staro sleće.

Tanke ruke tvoje,
Slabe od rada beše,
One milovaše kose moje,
I mene grleše.

Pričaš mi priču,
Svoga života,
Kako na te, vikaše i viču,
Bez imalo stida,
I glas tvoj slabi,
Kašalj mučni prekida.

I opet pod stare dane,
Ti ne znaš za odmor i hlad,
Već s' mukom svakom,
Težak obavljaš rad,
S' leđima savijenim i štapom.

Slaba si stara moja,
Al' muk tebe prođe,
Samo kada kćer tvoja,
S' unukom dođe.

Lice tvoje tada,
K'o Sunce grije,
I ruka tvoja stara,
Tvoje drage mije.

I unuku dok te sluša,
Tebe i tvoju muku,
Suza da kane se kuša,
Al' krije je pod ruku.

Al' sada dok piše,
Suza lije,
Poput kakve kiše,
Samo teče,
I lice mi mije.

I kažeš možda nećeš,
I ti još dugo nama,
Al' drago mi je jer ste došli,
Da vas vidim,
I ne budem sama.

Budite dobri, zravi,
I slušajte mati,
Jer i ona je mučenica,
Ko i ja,
I za vas radi i pati.

Ostaj mi dobro starice,
Mnogo toga si nam dala,
A tebi evo, pesma ova,
I suza moja što je pala.

Suznim mastilom iz očiju,
Pišem pesmu ali bije me muk,
Ostaj mi ti samo dobro,
Voli te tvoj unuk.

Mirno Je

Mirno je,
U mislima mojim nema jada,
Ništa u njima ne sneva,
Sve je tako mirno sada,
Te i jad svaki drema.

Mirno je.
Ni ljubavi ni samotni dani,
Ovi bedni moji,
Ni život gde sam pao lani,
Više ne postoji.

Mirno je.
I ta dva oko što me muče,
I pogled što pada na nas,
Sve je to umrlo juče,
A mir ostao danas.

Mirno je.
Ne mogu čuti vrisak,
Svoje duše željne dodira jedna,
Svugde mir, nigde ni pisak,
Ni trag jada života bedna.

Mirno je.
Misli su mirne poput vode,
Što nosi jezero duboko,
Nikakav jad mehure u srcu ne bode,
I suza nema moje oko.

Mirno je.
Tako mirno da me plaši,
U srcu mi ni radost ni hir,
I užasnu samoću što nose jadi naši,
Zamenio je k'o iz groba spokojan mir.

Magla

Rekao bi ti,
U snu reči,
Jednu ili par,
Al' muk me neki spreči,
Pa ću što htedoh,
Reći sada bar.

Znaj,
Reći će o meni draga,
Da sam prostak,
Il' možda ludak,
Na svoju ruku,
Težak za znati,
Al' niko od njih,
Ne zna, moju muku,
I kako duša moja pati.

Reći ću draga,
Da prost znam biti,
To je istina naga,
I ja je ne mogu kriti.

Istina je, ako ti kažu,
Da na reči ružnoj,
Ja lak sam često,
I da grdnu psovku,
Ja spominjem,
Kad joj nije mesto.

I možda čuješ,
Od nekoga il' mene,
Kakav sam ja,
I da ne marim mnogo za žene.
Na pomen žene,
Ja gnevno ujedam,
Svoju usnu,
I proklinjem je,
K'o muku pustu.

I reči ni jedne moje,
Nežne ne može,
Dočekati žena,
Jer svaka mi je omržena,
K'o gorka uspomena.

I za svaku,
Ali za svaku ću reći ja,
Reč poganu i ružnu,
I kako joj je srce maleno,
Spravljeno od zla,
I kako laže,
Dok glavu savija tužnu,
I usnice daje vatreno,
Govoreći da sam joj ja,
Na svetu sreća sva.

I nemoj se bojati,
Moje srce je čisto.
Nemoj se plašiti,
Moje ruke nisu prljale,
Njihove pogane puti,
Niti su usnice nežne,
Ljubile,
Grob sa usana moji' ljuti'.

I nemoj me mrzeti,
Zbog mojih misli gadni',
U kome bestidno,
Milion njih dolaze,
U čeljusti zveri gladni.

Moja su dela čista,
No srce malo tvoje,
Ali su misli,
Mučne i jadne moje.

I veruj mi,
Ako ušetaju,
Iz oka u misao,
Znaj da ne znače mi ništa!
Jer u mislima jednoga ludaka,
Svaka koja ušeta,
Drolja je laka.

Za njih nikada neće,
Ludak lepo reć',
Ali vraćaće im se uvek,
Ne u delima već,
U mislima,
Sa strastima i senkama sveće.

One ušetaju iz oka,
U misao jednu kratku,
A ti,
Ušetala si u san,
K'o rana duboka,
Pa se srce bori,
U snovima stidljivo,
K'o magla u ranoj zori.

A ja za tebe nemam,
Misli ni jedne ružne,
Već sve što mogu da ti dam,
Su samo moje oči tužne.

I ove reči nežane,
Dok još uvek traju,
Biće k'o so sred rane,
Kada misli moje lude,
Istinu o tebi spoznaju.

Misao o tebi svaka,
Pa makar stidljiva i laka,
Je savršeno čedna,
I čista,
K'o suzica neljubljna,
Što kane sred mojih,
Gnevnih usana.

I biću magla,
Nad tobom,
Za koju nećeš znati,
Da je tu,
Magla što za okom tvojim,
I tvojom suzom, sramno pati.

Tvoj Lik

S' prozora hiljadu očiju,
Zovu me u dan,
I sa zorom me miju,
Misli o tebi i rasteruju san.

I setim se sinoć,
Kako sam obraz svoj,
Priljubio uz staklo kad smo morali poć',
Samo da bi čuo glas tvoj.

I milovao sam stakla,
Nežno k'o da je obraz,
I misao iz glave nije se makla,
Da u tom staklu vidim tvoj odraz.

I od tvoga poja,
Zaigra mi srce kamena,
I sva gnev moja,
Dok sediš i smeješ se iza ramena.

Misli iz srca, nežane,
Padoše k'o ptice zbog reči,
Reči što zbore usane,
K'o da su bol, a ne lek da leči.

I od reči tvoji,
Srce se ohladi,
I zamru svi snovi moji,
Tamo gde bude se jadi.

I tako, misli utihnu,
I tebe u njima nema više,
Te ja opet spoznam ova groba dubinu,
Pa ruka bez srca piše.

I u noći opet,
Ja tražim tvoj lik,
Mome srcu krila za let,
I bola za novi krik.

I spazim na tren,
Kroz prozor lik drag,
I ja na tebe kivan i ogorčen,
Opet postajem nežan i blag.

I ušetaš u noći,
U razum ovaj ludi,
I kada u san želim poći,
Tvoj lik me iznova budi.

Zašto

Nek' reči najnežnije,
Noćas dođu meni,
I sa njima reči najružnije,
U noći punoj seni.

I reč svaka moja,
U nežnosti plovi,
Kao cvet prepun boja,
U zanos srca novi.

Al' ljubav ovo nije,
Reči blage zameniće ružne,
Jer jad izgleda opet bije,
I muči moje oči tužne.

Reci mi zašto kriješ,
Od ludaka oči svoje?
Nije valjda da ne smiješ,
Pogledati u mrtve oči moje?

I kada plamene oči,
K'o zrak pogledaju lice moje,
Srce ludo samo što ne iskoči,
Pa ja savijam pogled, jer tako je bolje.

Zašto tražim tvoj prizor,
Da zatreperi predamnom,
K'o ranjenik što kroz prozor,
Traži svoj spaljeni dom.

Opet taj pogled pogodi,
Mene i moju put,
Al' kao da mi ne godi,
Te gubim pogled u daljini ljut.

I opet stidljivo,
Preko tvoje kose,
Moj pogled pređe sramljivo,
K'o da ga drhtaji srca nose.

Sretnu se ta dva oka,
Sa mojim punim jada,
K'o grob duboka,
Ali brzo, rastave se tada.

Čekam lik tvoj jutrima,
I danima sparnim i punim kiše,
I nađem ga u večerima,
Još sada i nikada više!

Osamljeno lice čekam ja,
Lice nežno i bezgrešno dečije,
Ali plaši se srce da zna,
Da l' to lice ne celivaju usne nečije.

Zašto kriješ lice svoje,
U staklu priljubljena?
Zašto li dolaziš u misli moje,
Kao ljubav ili opomena?

Jesi li samo zanos mali,
Jednog tužnog ludaka,
Čiji su snovi u vodu pali,
K'o ptica ranjena svaka?

Znam gde živiš i gde snivaš,
Ali znaj srce je na mestu,
Te noći svake dok počivaš,
Ja koračam na tvoju cestu.

Toliko nežnosti mogu da dam,
Toliko bezgrešnih misli i želja,
Ali uzalud, ja ostajem sam,
Ludaka jednog ti ne bi htela.

Toliko nežnih pesmi mogu napisati,
Kako ljubim srce tvoje malo,
Al' ko će meni kazati,
Da li je ono otrovano?

I kada me ugledaš kako,
Reči proste i ružne delim o ženi,
K'o poslednji prostak lako,
Nađi mesta u srcu i pokloni ga meni.

Jer svaka ona u rečima,
Jeftina i laka,
Nevažna je u snovima,
U čistom srcu jednog mrtvaka.

I priznajem kao i uvek,
Da ću režati na ženu i život,
I da od žena i jada tražio sam lek,
U piću gorkom, k'o poslednji skot.

Ali znaj, misli moje su čiste,
I moje srce dečačko je neiskvareno,
U umu su sve k'o drolje bedne i iste;
Al' srce moje samo želi da bude voljeno.

Ovako je valjda i bolje,
Jer prvo, strah mi stoji,
A i iskreno nemam ni volje,
Jer srce se krho moje tebe boji.

Ne znaš kako je, grob ljubiti,
Sa ove strane sveta,
I zbog sreće nekoga ubiti;
Pa to je sudbina užasno kleta!

I ne znaš kako je to,
Kada na život režiš,
K'o da je neko zlo,
Pa k'o pseto u samoću bežiš.

I ne znaš kako je, kada je svaka žena,
Omržena i voljena k'o drolja samo u mislima,
Kao kakva gorka uspomena;
Znaj samo da ni jedna nije ljubljena.

I ne znaš užasnu samoću,
I put u smrt, koji me mori,
Ponajviše noću,
Al' nestaje u zori.

I tako da, ostaću,
K'o uvek po strani ja,
Iako pogleda zaželeću,
Gledaću gnevno, dok te neko uzima.

I proklinjaću i tebe,
I ceo svet ljubavi bez srca,
K'o ludak što ne zna za sebe,
Dok u postelji grca.

I opet vraćam se ja samoći,
Jer ne znam za bolje,
Vraćam se u ovoj noći,
K'o propali čovek u zagrljaj drolje.

Bez Boje

Nečije tuđe nebo, nečije boje,
Nečije Sunce, al' moje ne;
Ta nikog nema da čuje krike moje,
I od jada oslobodi me.

Nečije drveće i njegovo lišće,
Nečiji tamo snovi u boji,
Gle, trepere k'o cveće.
Nečiji, al nikada moji.

Putevi tuđi, al' moji ne,
I kuće stare;
Oh kako rane bole me,
K'o krvava krila ptice pale.

Ovo je nečiji svet, al' ne moj,
U svetu se ovom boja sliva,
A sve što imam je svet svoj,
Samo prazni snovi i samoća siva.

I plakao bi sade,
Ali bojim se, videće neko,
Zato pišem reči ove, bez srca i nade,
Za moje boje, tamo daleko.

I međ' ovim tuđim ljudima,
Moja dva oka suze,
Jer boli me ova rana na grudima,
I svaka boja što je život uze.

I kada vidite lice,
Nasmejano moje,
Znajte da letele bi iz oka 'tice,
Jer boli, tako boli, život bez boje.

Poslednji Dan Pijanstva

Pišem reči ove,
Za prošle dane,
Za sa mnom pijani drugove,
I za naše rane.

Sećam se k'o juče,
Kako čaša crvena,
Naše muke tuče,
I s' leđa skida tešla bremena.

I ne, ne ponosim se rečima,
Koje ću sada reći;
Još manje ponosim se delima,
Što ubiše jad najveći.

Poslednji dan pijanstva moj,
Beše ne tako davno,
Sećam se svega što bi na zgodi toj,
I dok pišem osećam se sramno.

Došao sam tužno,
S' licem savijeni',
Samo ćutao sam ružno,
K'o pas prebijeni.

I smejaše se i vreva to bi,
A ja ćutao sam i ne rekoh puno,
U mračnoj sobi gde sedosmo mi,
Sve dok čašu gorku u usta nisam sun'o.

Sipaj mi druže jednu čašu,
Otrova toga bela,
Nek' ona udavi muku našu,
Što je nose prostranstva cela.

I čašica ta beše duboka vrlo,
I u njoj otrov grožđani,
Hitro i bez muke skliznu mi niz grlo,
I ja osetih njegov ukus slađani.

Čaša jedna, druga, treća,
Sve tako brzo u taj dan,
Svaka nova teža je i veća,
Valjda zato jer sam pijan.

Evo ti druže čaša puna ljutine,
I pij druže, zašto se nećeš,
Znaš i sam njene gorčine,
Pa nije da se s njom prvi put srećeš.

Pij, pa nije teško,
Beli otrov, vino grožđano,
Jezik steže gorko,
Ali zato opija slađano.

Čašice mala,
U tebe se vino i šećer stopi,
Poljub još jedan dug bi li mi dala,
Moju muku i jad da utopi?

I opet ljubim usnice,
Od jeftina stakla,
Jedne pune vina čašice,
Ne bi li ona moj jad dotakla.

A dan napolju je rujan i vreo,
Sunce još plameno gori,
Al' izgleda sam tako hteo,
U mračnoj sobi pijanstvo s' jadom da se bori.

I ležim tako a čaša mi u ruci,
I soba mračna muti mi vid,
Smejem se k'o lud svojoj muci,
I ne znam šta je sram ni stid.

I druže moj pijani,
Ja pijan ne znam koja je bolja,
Svaka koja prođe poriv mračni mami,
Žena, puna laži k'o drolja.

I sve se one smeše,
I sve su mi jadne,
Al' pijanca mogu da teše,
Kad sve u vodu padne.

I pijano je tvoje oko,
I nemirno k'o i moje,
Al' misli zato idu duboko,
Čak i kad se nagoni roje.

Nemaju srca, a vole tamo,
Ista je svaka, pa ma koja,
Kako žive ne razumem samo;
Ta meni je i treznom svaka drolja.

I što kažemo pijani,
I trezni to znamo,
Naučili su nas samotni dani,
Da voleti bez srca, uteha je samo.

I u rečima ovim, oštrim i ružnim,
Što ih ču svak',
U mraku s' drugom tužnim,
Ja dočekah mrak.

I razgovor naš prekinu tad,
Pijana i slobodna, k'o što i biva,
I pozvah je u postelju da mi utoli glad,
I rečima praznim i beznačajnim, jad celiva.

Vi ste pijani-reče,
Što pijete kad vam škodi?
I ljutito me sred srca zapeče,
Jer mrtvaku bez snova samo to i godi.

Ha, nećeš, nećeš!?
Idi dođavola i reči ne kaži,
Već samo leđa okreni,
Dalje od mene, puna si laži!

Ne ućutkuj me druže,
Pa znaš i sam, kad si pijanica,
I kad te muke ruže,
I ona bez srca i duše, u očima ti je carica.

I pusti me da im u lice kaljavo,
Satrem reči oštre i bez milosti,
I pljunem na sve što ljube prljavo,
Bez kajanja i žalosti!

Ne smej se, ne ućutkuj me,
Reći ću sve što mi je na duši,
Svaku ranu što boli me,
I svaki jad što me guši.

I ti bedni mali čoveče,
Šta me gledaš?
Zar ne vidiš da moja krv vrela teče?
Idi nasladi da se predaš!

Šta gledaš, šta znaš ti!?
Ništa sem laži i plitke naslade,
Komad oštra metala u lice glupo poslaću ti,
Svom snagom sada, da te više ne bude!

I tvoje lice laži puno,
Zgrči se od bola koji mu udar dade,
K'o da ti je studeni vetar u lice dun'o;
Smejah se na tren ali pokajah se tade.

Ućutkuješ me dobri druže moj,
Kažeš ćuti i pusti gnev;
I dalje ja se sećam svega na zgodi toj,
I zato pišem ovaj spev.

I reči oštre padoše na mene,
I moje srce poče da skače,
Oh kako bole uspomene,
Pokaja se ja gorko i samo što ne zaplače.

Kajem se druže, za reči oštre tu i tamo,
Ali me boli komad metala,
Što mu u lice bacih samo,
I što se smejah, k'o da je šala.

I žao mi je jer me ti pogleda preko,
I jer pijana budala uvredi tebe i tvoji gosti,
Ni sam se ne sećam šta sam pijan rek'o,
Molim te druže, kajem se, oprosti.

I legoh u postelju tvoju,
Budala pijana da spi,
Da ne gledaju sramotu moju;
Molim te, probudi me kad odu svi.

Probudiše me iz sna prazna,
I moje pijane, skoro suzne oči,
Ne dočeka oštra kazna,
U sred ovde lude noći.

Uz reč milu otprati me,
I opet iskreno ja izvinih se,
Oprosti mi za sve,
O tako gorko kajem se!

I telo pijano,
U postelju ću odvući,
Da me majka i otac ne vide samo,
Dok se pijan vraćam kući.

I nikada više neću,
Pa makar mi rekli reč grubu,
U čaši da tražim izlaz i sreću,
I u njoj da davim tugu.

Majčice

Ispod plava neba,
U dubini trava,
Našao sam ono što mi treba,
Gde leži i spava.

Plavetnilo neba i oblaci beli,
Odneše sav bol i jad,
I sve što nosi svet celi,
Ništa mi nije važno sad.

Jadi i muke,
Sada ne postoje,
Daleko sam od duševne buke,
Pa zaboravim misli crne moje.

Ni snovi prazni, ni samoća siva,
Ni jedan jad po koj',
Kako to biva,
Ničega nema, samo moj spokoj.

Majko, ja ležem na nedra tvoja,
I kosa tvoja nek' me mije,
Daj da usnim majko moja,
Dok me tvoje plameno srce grije.

Majko, ja ležem na tvoje grudi,
I u tvoje plave oči ja plovim,
Majčice, spas moj budi,
Od jada što se rađa sa danom novim.

Ničega više nema sade,
Majčice moja vedra,
Ni sreće, ni snova, ni nade,
Samo ako legnem na tvoja nedra.

Majčice, daj da srce krvavo tvoje,
Pruži mi ono što ruka ne sme,
Da ubije sve snove moje,
I da na pragu noći, u tvom zagrljaju mre.

Bez Srca

Bez srca danas,
Bez srca sutra,
Ta ima li nade za nas,
Ili samo samotna jutra?

Bez srca, jer ono u nebu počiva,
Tamo daleko, preko ramena,
Ono samotno sniva,
I kuca, tvrđe od kamena.

I nema nikakve radosti ni tuge,
Na hladne noći ja sam svik'o,
A one tako puste i duge,
I na njih sam se skoro navik'o.

I koju reč nežnosti da izuste,
Usnice dve sjajne,
Bole i boleće k'o nade puste,
Slomljene i očajne.

Bez srca, ja nisam čovek,
Jer ne volim i ne znam kako;
Znam samo da i moj beži vek,
Nesramno i polako.

Ja nemam reči lepe,
Iz srca da izvučem,
Samo malo nade slepe,
Koju mukom tučem.

Reči nežne odletoše,
I ničega nema sad,
Od reči nežni što padoše,
Osta mi samo žal i jad.

I bez srca ja nisam živ,
Nežnosti nemam, ni boje,
Već samo isprazan život siv,
I kameno srce moje.

Bez srca, pišem,
Jedno slovo,
Bez srca, dišem,
I tonem u stradanje novo.

Ptico

Ptica svoja krila dva,
Odlučno sprema za let,
Rešena da napusti zla sva,
I crni oronuli svet,
I svaku njegovu muku,
Da odbaci sreću i jad,
K'o stege što ga vuku,
U novi i dublji pad.

Krila svoja ti rašiti sade,
I napusti svu muku sveta,
Sve snove mrtve nade,
I svaki bol sto nane ti sudba kleta,
Ostavi na žemlji tamo gde je drveće,
Jer tebi, ptico sve što treba,
Je, ne jad na zemlju da sleće,
Već sva slava i visina neba.

Spoznala si ti 'tico silna,
Zemlju i sav njen muk,
Teba treba lepota neba divna,
Da seje tvoj gorki huk;
I raširi krila svoja,
U nebesa hrabro odleti,
U carstvo mrtvih boja,
Što ne zna svet kleti.

Međ' sivi' oblaka nema jada,
Nema ni zemaljskih boja,
Leti ptico sada,
Čeka te sudbina tvoja,
Što u oblacima leži,
I tvoj mučni spev,
Jer svaka ptica sto u neba beži,
Ljutito baca na zemlju svoj gnev.

I krik tvoj neka se prolama,
I nek im grozno para uši,
Granice neba i zemlje nek' zalama,
I dok sva sreća zemlje guši,
Ti nemoj stati sada,
Krik tvoj otužni oslobodi,
Pun žala i jada,
I poj u srce sreće zabodi!

A ti ptico, velika i krasna,
Nisi znala da i neba nose,
Svoga bola užasna,
Skrivena k'o jutarnje rose,
I da ti treba boja,
A ne samo neba siva,
Jer i ti si ptico moja,
Vična zemlji i živa.

I tvoj poj slama,
Sve boje ova sveta,
Jer istina to je sama,
I sudba tvoja kleta,
Što nećeš da te hrani zloba,
Jer tvoj glas joj je krah,
O ptico sleti u ova moja groba,
Gde nada spi razbijena u prah.

Zemaljske čari i boje,
Tvoje srce ne griju,
Već ga ruže k'o i moje,
I samo stežu i biju.
Ta pustila si svoja krila,
U nebesa siva,
I u sivilu njegovim ti si bila,
I ostala sama, kao što i biva.

Nisi k'o druge ptice,
I nisi volela zemlje crne,
I sva jada što nosi,
Al' vetar u nebeskim visinama dune,
I krila crna pokosi,
Nema više da se sanje,
Nema da se leti više,
Sve što postoji je zemlja i granje,
Il' grob da sluša tvoj poj tiše.

Uspomena Mrtvog Leta

Vratiše se uspomene,
Iznenada i tužno,
Dolaze opet da pohode mene,
I misli da mi kvare ružno.

Setih se prošloga leta,
I oka crna tvoji'
Od njih osta samo seta,
Da grli uspomena moji'.

Sećam se, reči što ih uspomene nose,
I oka dva crna tužana,
Pamtim oblik tvoje zlatne kose,
Dok ti padaše preko bujnih usana.

I uspomene probudi,
Slika tvojega stasa,
Srce okaljano poludi,
A grlo se steže bez glasa.

I uspomene poletoše k' meni,
Dok se oči stežaže,
Oka dva prepuna seni,
Suze ne pustiše.

I tvoje reči što srce mi miju,
Sada zaboravljene skoro,
Vraćaju se, udaraju i biju,
I sećaju da sam i ja vol'o.

I pamtim sve, i reči tvoji',
Nežni i obećanja,
To beše otrovi moji,
I koren mog očajanja.

Sećam se očiju,
Oka crna i puna jada,
Ta dva oka moje lice miju,
I zbog njih srce moje strada.

Sećam se kada oka dva pustiše suze,
Kada rekoh:"Ne"-odlučno;
Srce moje te tada kraj njega uze,
I prigrli svoj kraj mučno.

I plakala si i plakala,
Međ' zidova strana,
Ti si me tužno čekala,
Ti, moje spasenje i najdublja rana.

Rekoh ti jednom da si suviše živa,
I da mrtav živa ne može da voli,
Već mrtav može samo da sniva,
Dok ga svaka rana boli.

Ali izusti ti meni,
Divne laži u zanosu svom,
Da stojimo zagrljeni,
Zagrljeni mrtvilom.

Reči mrtve i nežnosti pune,
Mom srcu najdivniji poj,
Dođoše poput vetra što dune,
I doneše život i jad moj.

Taj jedan dan,
Srce moje za te zakucaše,
Java više ne beše san,
I ja po prvi put živeše.

Ali sreća ta kratka je veka,
K'o što su i ljubavi.
Uvek tamo neka muka čeka,
Bez milosti da je udavi.

I reči i pisma tvoja,
Kako trebaš me jako,
Otopiše srce od leda moje,
I ja snivah krišom u sebi tako.

Jer znao sam draga,
Slomiće me život tvoj,
Ostaću ja bez svoga blaga,
I vratiti se pod kamen svoj.

I hiljadu nežni' reči,
Nežno na me padoše,
K'o kiša što zemlju suvu leči;
I tako me utopiše.

Ali ja osta statua kamena,
A misli mi prepune tebe,
Kako snim zagrljan kraj tvoja ramena,
I kako te imam kraj sebe.

Misli nežne, o draga,
A reči tako hladne,
To je slika ljubavi naga,
Ljubavi jedne bedne i jadne.

I minulo leto u sebi nosi,
Sav moj bol i jad,
Da neko drugi ima prste u tvojoj kosi,
I usnicama tvojim hrani glad.

Srušiše se dva sveta,
Mrtva i živa,
Uspomena osta u srcu minulog leta,
Tako ružna i siva.

I dok usnice neljubljene,
Nekog ljube druga,
Ti opet kažeš da voliš samo mene,
Al' to je samo laž i tuga.

I zamrzeo sam lik tvoj,
Jer je baš ta tvoja ruka,
Otvorila ovaj prašnjavi grob moj,
Ovo leglo jada i muka.

I mrzeh te i želeh da patiš,
Kroz buduća vremena;
O kako nisi mogla da shvatiš,
Da te voli srce od kamena?

Zauvek, ha! Reči laži pune,
Ali nežne poput cveta,
I vetar ješenji snažno dune,
I skrši uspomene mrtvog leta.

I gorke uspomene,
U zemlju ukopavam,
Neka opet dođu po mene,
Da ih u hladnoći groba uspavam.

Hvala za život, sreću,
Pa makar taj jedan dan,
Ali ne treba mi, neću,
Još laži i jedan mučan san.

Srce od leda otopi,
Al' ga životom rani,
Sada jad čaša gorka ne može da utopi,
I u zagrljaju njenom prolaze mi dani.

Ne ljubih usana,
Ne mijah kose,
Ali zato dubina čaše mi je znana,
I sve čari što vina nose.

I u čaši ja htedo',
Da udavim muku i jad,
Oh, pogledaj me, moja bedo,
Samo me pogledaj sad!

Ja nisam čovek,
Ja ne živim, sem u taj jedan dan,
I ljubav beše samo otrov a ne lek,
Košmar kleti a ne san.

I poznala je ruku tvoju kvaka,
Groba što ga mije mrak gusti,
U njemu počiva lik mrtvaka,
Što srce crno u njega spusti.

I ostaše mučni dani,
I sreća i seta,
U grobu mračnom ukopani,
Pod uspomenom mrtvoga leta.

Pisma

Danas je naišao pogled slučajni,
Na pisma zarobljena u večnosti,
To beše laži i snovi davni,
Zanosa i ludosti.

Setih se pisma i reči,
Svih misli o nežnosti,
I snu o anđelu što rane leči,
Svojim poljupcem mrtvim bez strasti.

Oh te nežne reči,
Slatke reči melem na moje rane,
Davaše mi snagu što leči,
Kada spoznah ja svoje najcrnje dane.

Ah te slatke reči nežnosti neizmerne,
Pisaše ta ruka njena,
Te reči padoše poput kiše na mene,
Ali avaj, sve je sada samo uspomena.

Ja grob hladni grlim,
I lik što u njemu spi,
I njemu tako težim i hrlim,
I težim nekome a to nisi ti.

Nađoh sva pisma, snivaju u večnosti spaljena,
I reči nežne, lažne i lepe,
Od kojih osta samo rana oguljena,
Dok se sećanja u meni roje i lete.

Toliko uspomena, toliko nadanja,
Toliko lepi' reči njeni',
Toliko strasti i stradanja,
Samo to ona dade meni.

Bezbrojno mnogo volim te na moje srce padoše,
Al' srce beše hladno k'o da je od kamena,
I reči nežne ja nikada ne rekaše;
Već ih stresoh kao prljavštinu sa ramena.

A tiha voda kamen roni kažu,
Srušiše reči kamen sa srca,
Ali lažu, lažu, kako samo lažu!
Pa se srce sada steže i grca.

Oh gomila laži na omekšalom srcu mojemu,
Sve laži i reči sreće otrovaše me,
Pa sada znam samo tugu i senu,
U grobu života što zove me.

Grobe života, sreće i lažne ljubavi,
Strasti, požude i razvrata,
Neka tišina tvoja reči ove udavi,
I nikda im ne otvaraj svoja vrata.

Tišina

Ostala je samo tišina,
U potoku života utihnulog,
Ostade mi samo prašina,
Jednog sna minulog.

Sav spokoj u životu,
Donese mi mučna praznina,
Sav bol i grozotu,
Potisnula je tišina.

Ostadoše samo snovi,
Mtrvi snovi znani od vajkada,
Hoće li mi ikada doći novi?
Nikada, nikada, nikada!

Zbogom snovi dečački,
Zamenio vas je bol i jecaj,
Strašan i ludački,
Jer spoznaste samotni očaj.

Ne, neću plakati,
Jer ne boli već samo steže,
Ta to su moji snovi sakati,
Koji umiru i beže.

Ne podnosim sreću ako nije moja,
Pa i sreća razletela se,
Poput jata ptica bez boja,
Poletela i srušila se.

I od leta 'tica sivi',
Ostala je samo buka krila,
Tako je mučno kada se ne živi,
I sni u zagrljaju mrtvila.

I sva sreća sveta dođe k' meni,
I iz sve snage udariše,
U noći prepunoj seni,
Mene udaviše.

Udaviše me osmesi,
Ljubavi sitne i male,
Sve radosti i gresi,
Reči sreće i šale.

I ostah ja sam,
I poznata mi duše dubina,
Sem nje još jedino znam,
Kako boli i steže tišina.

Radu

Na hiljadu života,
Osmeha i ljubavi,
Pustiću svoj gnev,
U naletim gordosti da udavi,
Kao što mene udaviše bolovi davni,
Slamaše mi srca i duha oni,
Pa i ja spoznah ovaj život čamni.

Životi mali!
Ta tako ste bedni,
Al' ne znate kako vape,
Za vama mrtvi i žedni.
Pa gledajući vas tako,
I ja sebe suzom gušim,
Oh kako sam samo plak'o,
Samo zidine ove da srušim.

Daleka neba,
Tako su daleki ti životi,
I moje parče hleba,
Ali ipak neka,
Ostajem sirotinja,
Ne znadem ni sreću ni radost što je,
Već znam samo što je prljavština i golotinja.

Pogledajte ja sam u blatu odras'ao,
Prljav i kaljav savijao se,
I savijam se u njemu,
Ja, mladić stasao.

Oh ta beda, muka i rad,
Savijen u blatu spoznao sam,
Svu muku i jad,
Ja kao mali doznao sam.

Oh životi mali,
Legla greha i otupela mozga,
Ne znate vi muka mojih,
Pa i bolje je da ih um vaš nikada ne spozna.

I ja režim tako,
Kao kakvo pseto,
A do skoro sam sramno plak'o,
Jer nemam ništa sveto,
Sem svoja blata,
Leđa savijena i uvijena,
Koja na ramenima vuku ova teška bremena.

I tako je režim,
Lajem i zavijam,
Na sam trun radosti,
Dok telo prljavo uvijam,
I vučem tesko puno žalosti.

Šapat

Šapat ovaj moj mučni,
Iz ove moje grobnice,
Zamenio je mir bučni,
Međ' zidova ove tamnice.

Ja života ne znam,
Ni smeha, ni radosti,
Jedino što sebi mogu da dam,
Jesu ove reči u grobu mladosti.

Oh ti prelepo mrtvo moje,
Ja znam samo hladnoću tvoju,
Jer ne videh draži života ni boje,
Oh gledaj, samo gledaj tugu moju.

Oh ti živote, grobnico snova,
Ti si magla snova moji',
Reci mi ti, kako da se rađa nada nova,
Kad se mrtav života boji?

Oh ja sam tako mrtav sad,
Pod zemljom s' mrtvima šapćem tužno,
Kako znam samo ovaj bol i jad,
I kako mi je sve krivo i ružno.

Ti mali životi, ljubavi i sreće,
Na krilima mrtvih dana,
U grob ovaj moj sada sleće,
Gde snivamo zagrljeni ja i moja nirvana.

Ludak

Pod oblacima sivim,
Sedim ovde s' mirom svojim,
Dok se nebu i prirodi divim,
A ipak sam, tako sam, postojim.

Pod nebom prazni',
U samoći mislim ja,
Kako boli taj život lažni,
I da li je ova tuga sve što srce zna.

Ko zemlja ispucala,
Mrem ja bez svoje kiše,
Da rekli bi budala!
Al' skoro da ne marim više.

Ja imam svoj mir,
I sem njega ništa,
Nepoznat mi je ljubavi pir,
K'o slepcu lepota ognjišta.

Ah, evo je kiša,
Al' ne boli, ne boli me ljubav ta.
Ljubav, ha! Uspomena tiša,
Ne boli me svoja već ljubav sveta sva.

Ta šta je, recite vi meni,
Znate li ljubav šta je,
Recite mi o noći ovoj punoj seni,
Koliko uzima a koliko daje?

Pa naravno da ne znate, mali ljudi,
Vi znate samo strast i zanos njen,
I svu grozotu što nagon mračni budi,
Ne ne umem tako, bolje je biti usamljen.

Ta ako ljubav nije smeh,
I suze i plać dvoje,
Recite mi šta je greh,
I ljubav što je?

Strasti, požuda, Eros i Afrodita?!
Nemojte mi to govoriti,
Duša mi je tih laži sita!
Dalje! Ili ću i vas s' njima rasporiti!

Bunca, blebeće,
Kažu ludak, budala,
Da, ali taj ludak kožurinu svoju izvrće,
Ali avaj kada ne razumeju srca mala.

Kada smeje se, kažu prostak,
Jer su reči moje plitke tada,
A kada plače i reži, onda ludak,
Koji zbog svog ludila strada.

Pogledajte me, ta ja sam jadan,
Mene, tako mala i bedna,
Muči me ovaj život gadan,
Ja sam k'o ispucala zemlja, kiše svoje žedna.

Oh ja sam tako mali, sanjar bez sna,
Ludak, da ludak srca čista,
Što sniva daleko od zla,
I sem tog srca luda, ja nemam ništa.

Mrtav, da, mrtve volim same,
Evo muve spopadaju moju lešinu,
Oh, gledajte, prostaka i ludaka moje dame,
On je izvrnuo svoju kožurinu!

Pseto

Iz otupelog srca naći ću reči otužne,
Da satrem u lica vama ogorčeno,
Biće to reči tupe i ružne,
Što izreče srce namučeno.

O daleki životi meni neznani,
Sreće izvitopirene i jada,
Gledajte me kakav sam bio lani,
A pogledajte kako sam bedan sada.

Na život ću vaš poput pseta,
Režati kroz zube u besnilu,
Dok me mije sudba moja kleta,
Mije u svom ludilu.

Kao pseto ogladnelo,
Očima suznim u vas gledah,
Oči i srce, sve je zahladnelo,
Praznini života ja se predah.

O ti životi i ta sreća malena,
Što boji živote bez boje,
Meni je tako ona neznana,
I ne poznaje je oko moje.

Ah, eno je!
Sreća u dronjcima odevena,
Došla je,
Taman da joj pustim krvca crvena.

Stežem zube i kroz njih krik se vije,
Al' stranac ne beži,
Pruža prljavu ruku svoju da me mije,
Ali pseto samo mučno reži.

Dalje od mene svoje prljave ruke,
Srećo života malena,
Ne znam te a ni ti ne znaš moje muke,
I prazne noći prepuna studena.

Sreća pod rukom saputnika vodi,
U ritama obučenim k'o i ona što je,
Ne zna da mi lik njegov ne godi,
I da ni on k'o i ona ne zna muke moje.

Pod dronjcima čoveka svoje lice pruži,
Lice nežno i plodno ljubljeno,
Samo da srce moje ruži,
Ogorčeno i izgubljeno.

I pod ruku njih dvoje,
Koračaju dva meni stranca,
Uđoše dva vesnike muke moje,
Dva velika neznanca.

Život i sreća daleka,
Sada pod rukom hode,
Koračaju ponosito u dronjcima čoveka,
Ta me svaki korah njihov bode.

I otvorite kapiju iza toga katanca,
Videćete pseto tamo režaće,
Ali pući će lanac njegov,
Pa i vas i vaše rite pokidaće.

I tužno poviće oči svoje,
To pseto ružno,
Da, to su oči moje,
Koje skopit ću tužno.

Mrtvo More

Mrtvo more moj pogled mami,
Dok ga noć grli,
I ostasmo poput zvezda daleki i sami,
Dok nam duša u život hrli.

Oh, ti mrtvo more,
Tvoji valovi doneše mi uspomene,
Gledao bi tvoja krasa do zore,
Al' uspomene se kupe i pene.

I sapću valovi tvoji,
Reči davno izgovorene,
To su bili snovi moji,
Evo vraćaju se opet da budu kraj mene.

Dolaze valovi da utope,
Sve sto je bilo, ili možda mene,
Ali ne mogu suze u oku da se nakupe,
Ne, ni jedna ne može da krene.

Ali dolaze uspomene,
I valovi sapću reči davne,
Dođoše da udave mene,
Reči ljubavi neslavne.

O mrtvo more, slušao bi sapat tvoj,
I u ovoj najcrnjoj noći,
Jesi li ti put moj,
Kojim ja moram poći?

Ti nosis suze,
Hiljadu i hiljadu njih,
Ti znaš šta nam život uze,
I poznaješ patnju nas svih.

Tebe čine suze mrtih,
Ta tako si poput suza, bezgrešno i čisto,
Utopi me, dalje od njih,
I pruži mi svoje blaženstvo bistro.

Odvedi me dalje u svoje dubine,
Srce od mehura boli to,
Utopi me u suzama mrtvih i svoje Tmine,
Srce moje da ne pozna ovo zlo.

Prelepe dubine, uzmite me k' sebi,
Odvedite me dalje od života bolesna,
Mrtvo more, predajem se tebi,
Boli me ova rana užasna.

I šapći samo uspomene, vrati ih ti meni,
Neka plutaju u noći ovoj na površini,
Dok se uspomena vije i peni,
Uzmi me u dubine svoje pa da mremo zagrljeni.

Daj mi da okusim suza tvojih,
Iz dubina najhladniji'
Spasi me usamljenosti i muka mojih,
Koji nosi ovaj život najjadniji.

Zidine Srca

Evo sedim opet bedno,
Za stolim ovim,
I trujem srce ljubavi žedno,
Bolom novim.
Ta šta mi je?
Reći ću samo tužno,
Da duša boli me,
Samo toliko, i ućutać' ću ružno.

Ni reč vam više reći,
Uzalud je sve to meni,
Opet će rana na duši poteći,
I crna krv moja početi da peni.
Oh neka peni, samo neka lije!
Tako boli ova moja muka,
Dok me samoća mije,
Da mi je samo jedan nežan dodir, tvojih ruka.

Samo jedan dodir tvoj,
U ovoj prokletoj ludnici,
Jedina svetlost o ovoj,
Mojoj grobnici.
Ali daleko su ljubavi,
To su sada daleke noći,
Sada duša može da se davi,
U patnji i samoći.

Pogledajte me!
Šta sam ja?
Ne osećam ni radosti, ni patnje ni bola,
Sve što znam je ova istina gola.

I ne osećam, ne, sada ništa skoro,
Ni ljubavi ni tuge,
Samo se sećam da sam i ja vol'o,
Jedne noći duge.

I evo, ništa, ništa!
Ta ja sam mrtav onda u svojoj samoći,
Dok sedim kraj svog ognjišta,
I pišem reči ove usred tihe noći.
Možda sam ja mrtav stvarno,
Ili su moje oči slepe,
Ne poznajem šta je više čarno,
I ne poznajem prizore lepe.

Ja ne vidim boja, među zidovima,
Samo žalosti i bola,
Boje tražim u snovima,
Ali me budi istina gola.
I poput biča fijukne,
I ošine po duši,
I duša nema samo jaukne,
I počinje da se guši.

Ni lepe reči,
Ni trun interesovanja,
Gde je ljubav da me leči,
O ovim hodnicima očajanja?

Vi kleti hodnici!
Prokle bili i vi,
I u srcu ovi zidovi,
Dođavola išli svi!

Ta znate vi šta su nežnosti,
Malo dodira lepa,
I ženske čednosti,
To su oči moje, za mene slepa.
Ali nema! Nema!
Ostaje samo san jedan,
Stidljivo da drema,
I da večno ostaje bedan.

A i nežnosti vaše,
Nagledao sam se,
Sada me, priznjem donekle i plaše,
O kako samo bojim se.
Video sam nežnosti,
I razvrata i strasti,
Da li to ljubav, te ludosti,
U naleti pošasti?

Naletite o naletite samo,
Na zidine moga srculenca,
Oštaće one vani tamo,
Kao mrlje od kamenca.

Jače, o jače samo udarite,
Bez milosti šibajte,
Iz sve snage vi zapnite,
I zidine porušite.

Da li je od leda scre il' tako bije,
Ne znam, ne razumem,
Suza skupi se u oku al' ne lije.
Plakao bi, ali ne umem.

I opet, od svih tih života,
Muka užasno mi je,
Sav taj greh, ludost, grozota!
Rasporiše snove moje kao prokleta Golgota!

Boli da, boli nekada!
Oko vrata i srca me steže,
Ali ne toliko kao sada,
Dok mi dok iz oka snovi beže.

Prokleti životi režite,
Ah, da rasecite kože moje,
I od mene samo bežite, bežite,
I pustite da kaplje krv crne boje.

Neka kaplje, eto je!
Neka lije kao suze moje duše,
Nela zidina suze lije,
Dok je ti životi razaraju i ruše.

Oh zidine srca, zidine duše,
Osećam vas, vaš jad i muku,
Osećam da vas kidaju i ruše,
Doriri njihova života i ruku.

Jeste li samo zid između mene,
I ludosti ovog sveta,
Da li ste zatvor srca koje vene,
Spas ili sudbina kleta?
Šta vam drago, to budite vi,
Šta ste ja to ne znam;
Grobnica života koji vri,
U kojoj ja mrem sam.

Mrem, o živote ja mrem,
Ta evo i suze kupe se,
Živeti, živeti ne smem,
O gledaj kako samo u očima roje se!

Ode suza niz obraz jedna,
Zarad života koji ne razumete,
Ode evo i još jedna mala i bedna,
Ah, ne, ne, ne možete to da razumete.

Živite, oh živite te živote male,
Svaki taj život je igla u srcu mom od mehura,
Gledajte polje sveća mojih snova i nade,
Dok kroz njih urla bura.

Zidovi srca, vrata svoja zatvorite,
Dalje od ove ludosti,
I nikada ih ne otvorite,
Vrata grobnice prošle mladosti.

Pogledajte me

Pogledajte me,
Ja, ja ne znam šta sam,
Da li sam lud,
Ili prizor nejasan,
I opet reći ću svud:
Pogledajte me.

Da li su to moje rane,
Zvog kojih srce kuka i vrišti,
Zbog kojih se razum kida,
Dok duša moja bolno pišti,
Bedna i prepuna stida.
Da li su to moje rane?

Jer možda sam ja loš samo,
I ne podnosim osmehe i sreću,
Život i ljubavi čar,
Ako nisu moji, onda ih neću,
Nemojte mi ih pominjati bar,
Jer možda sam ja loš samo.

Jer bole me tako,
Priče o radosti i ljubavi,
Možda zato jer nemam svoju,
Već samo ovaj san gubavi.
Ne stavljajte so na ranu moju,
Jer bole me tako.

Tako nekada bole me rane,
Ti osmesi i to malo života,
Zašto tako srce seku,
Život, laž i grozota,
I žasto rane tako peku?
Tako nekada bole me rane.

Te ja više čovek nisam,
Kada ne osećam više,
Kada ne radujem se,
Sada ruka samo piše,
I suza ponekad kupi se.
Te ja više čovek nisam.

I tako prođu uspomene,
Na neke lepše dane,
Na razgovore pune reči
Koju su bili lane,
Ali avaj, nešto ih sada spreči.
I tako prođu uspomene.

I tako sećam se ja,
A samo to mogu sada,
Na te meni uspomene,
Dok mre moja nada.
Al' tvoj lik dođe kraj mene,
I tako sećam se ja.

I moje misli tako ispunjavš,
Ti i lik tvoj, često,
Dođe mi misao na tebe,
Jer si u glavi ludoj našla mesto,
Ja bedan tako, poželim te kraj sebe.
I moje misli tako ispunjavaš.

Ali uze je život,
I umreše ona,
Ali sanjam je,
Dolazi mi kraj snova,
I u njima kraj mene je,
Ali uze je život.

Sanjam, jer samo to i znam,
O nekoj ženi,
I mrtvom životu njenome,
Da doći će ona meni,
I ja uživam u snu tome,
Sanjam, jer samo to i znam.

Ali avaj, odoše snovi,
Kao kakve zvezde,
Budim se iz sna,
Kad preko mene one jezde,
I moga srca zla.
Ali avaj, odoše snovi.

I ostadoh tako u posetelji sam,
U dolini Mrtvih snova,
Odletoše zvezde mi,
Ne nađoše u srcu mom doma,
Ali srce opet će da spi,
I ostadoh tako u postelji sam.

Pogledajte me,
Ja, ja ne znam šta sam,
Da li sam lud,
Ili prizor nejasan,
I opet reći ću svud:
Pogledajte me!