Kerovi

Zarežaću ponovo,
Jer samo to znam;
Napisati opet jedno slovo,
U ovaj tren ja,
Spokojan i sam.

K'o ker seoski, ja,
Ljutit od čaše prelivene,
Zalajuću, još jednom,
S' očima k'o krv,
Od gorčine crvene.

Jeste, ja sam pseto,
Lajem ali ne ujedam,
Već samo rimu plitku,
Gnevno zabadam.

Lajao bi, al' nemam
ni snage, ni volje,
Povijam glavu,
K'o smrznuto pseto,
Jer ne znam za bolje.

A možda i kerovima,
Treba,
Tople ruke, nežnosti pune,
Da kera zagrle,
Kad vetar samotni,
Iz srca dune.

A mi kerovi, i ne znamo za bolje,
Rasli u blatu, svezani na lancu,
Pa na ljubav, sa oštrim lavežom,
Obraćamo se k'o strancu.

I mi kerovi, urlamo noću,
Jer i nama,
Ponekada treba,
Jedno srce,
Da nas greje,
K'o Sunce što greje,
Sred neba.

Ali avaj, nama ostaje samo
noć i Mesec jade da nosi,
A snovi ostaše negde tamo,
Skriveni u nečijoj kosi.

I svaka ta ljubav,
Laž je, prevara!
Obučena u nežnosti,
Laž znana svima,
I svaka boli,
Preko srca,
K'o kera razjarena,
Preko leđa batina.

I tako kerovi,
Od batine beže,
U studen srca svoga,
Odakle cvile,
I gorko reže,
Na prolaznika svakoga.